Po­e­ta Pe­ro Vu­jo­tić, ko­ji uz sve žan­ro­ve po­e­zi­je pi­še i afor­mi­zme, epi­gra­me, sa­ti­ru i sak­pu­lja na­rod­ne umo­tvo­ri­ne i iz­re­ke, ob­ra­do­vao je svo­ju či­ta­lač­ku pu­bli­ku sa dvi­je no­ve knji­ge.
„Sta­nje je ne­zdra­vo“, „Pod sta­rim ora­hom“, „Tri­le­te­ra­la“, „Spa­sov­dan“ – sa­mo su ne­ki od še­zde­se­tak na­slo­va pje­sa­ma ko­je su se „skra­si­le“ u Vu­jo­ti­će­voj knji­zi pod na­zi­vom „Ka­zah na mah i epi­gra­me do­dah“. Ka­ko je to i u sa­mom ime­nu svog naj­no­vi­jeg ostva­re­nja autor „im­pli­ci­rao“, u knji­zi, osim pje­sa­ma ma­hom pi­sa­nih u de­se­ter­cu, po ko­me je Vu­jo­tić pre­po­zna­tljiv, svo­je mje­sto na­šli su i nje­go­vi epi­gra­mi, pi­sa­ni uglav­nom na dnev­no-po­li­tič­ke te­me. Dru­ga knji­ga pod na­zi­vom „Za po­što­va­nje i pam­će­nje“ ko­ju je štam­pao go­to­vo u isto vri­je­me, pred­sta­vlja zbir­ku auto­ro­vih opro­štaj­nih go­vo­ra pi­sa­nih i iz­go­vo­re­nih u sti­hu, ko­ji­ma je na vječ­nost is­pra­ćao svo­je ro­đa­ke, pri­ja­te­lje, kom­ši­je, ali i jav­ne lič­no­sti ko­je su, ka­ko Vu­jo­tić vo­li da ka­že, osta­vi­li naj­sjaj­ni­je pe­ča­te u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da.
– Pe­ro A. Vu­jo­tić, da pod­sje­tim, čo­vjek je tro­stru­kog fa­kul­tet­skog obra­zo­va­nja.
Na­pi­sao je 36 knji­ga, a smi­jem se usu­di­ti da ka­žem i no­tor­nu isti­nu – da ovaj ne­vje­ro­vat­no da­ro­vi­ti knji­žev­nik sve svo­je sti­ho­ve zna na­i­zust. Po­tom­stvu i po­što­va­o­ci­ma svog vri­jed­nog stva­ra­la­štva on ci­lja­no tra­si­ra put ro­do­lju­blja ko­jim su ča­sno išli i svi nje­go­vi pre­ci – ka­že Bran­ko Ba­to Kr­ko­vić, re­cen­zent knji­ge „Za po­što­va­nje i pam­će­nje“. Vu­jo­tić, na­vo­di Kr­ko­vić, po­sve­ću­je slo­vo pre­ci­ma, rod­bi­ni i pri­ja­te­lji­ma, i to po­u­ka­ma i po­ru­ka­ma iz ko­jih „bru­ji“ bur­na na­rod­na isto­ri­ja.
– Aso­ci­o­no zna­če­nje nje­go­vih sti­ho­va se­že i u da­le­ku bu­duć­nost, ka­ko bi se i ne­ro­đe­nim po­tom­ci­ma obez­bi­je­di­lo da svo­je biv­stvo­va­nje na ovom svi­je­tu „ve­žu“ za svo­je pret­ke kao uz­o­re – is­ti­če Kr­ko­vić.
Vu­jo­tić, ro­dom iz se­la Du­ga u Bra­to­no­ži­ći­ma, ko­ji ži­vi u Pod­go­ri­ci i uve­li­ko tro­ši de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta (ro­đen je 1929. go­di­ne), u pri­pre­mi ima još ne­ko­li­ko knji­ga. Do­ne­dav­no je oba­vljao du­žnost pred­sjed­ni­ka Dru­štva srp­skih knji­žev­ni­ka „Gor­ska vi­la“, gdje je u me­đu­vre­me­nu iza­bran za po­ča­snog pred­sjed­ni­ka. Nje­go­ve ko­le­ge u ovoj aso­ci­ja­ci­ji je­din­stve­ne su u ocje­ni da je ri­ječ o knji­žev­ni­ku spe­ci­fič­nog i po mno­go če­mu je­din­stve­nog spi­sa­telj­skog da­ra. 
M.Jo­va­no­vić